Film “12:08 istočno od Bukurešta”, reditelja i scenariste Kornelijua Porumboiua, proizveden je 2006. godine i pripada filmovima novog rumunskog talasa. Reč je o komediji/drami, kako su ga žanrovski svrstali na IMDB-u, ali bih ja rekla da je reč i o satiri. Reditelj Porumboiu, pokušava da “osvetli” događaje iz relativno bliske istorije svoje zemlje, smeštajući radnju u grad Vasluij na istoku Rumunije, koji je ujedno i njegov rodni grad, a isto tako i provincija.
“Bilo jednom u Anadoliji” iz 2011. godine šesti je Čejlanov film, koji je svetsku premijeru imao iste godine u Kanu i za njega je ovaj turski reditelj dobio Veliku nagradu žirija festivala. Nuri Čejlan, osim što je reditelj ovog filma, on je i ko-scenarista sa još dvojicom pisaca. A sama priča proizvod je ličnog iskustva jednog od njih.
Bez dobre priče nema dobrog filma. To znaju svaki scenarista i reditelj. Često je najbolje ako je jedan čovek kompletni autor. Tako je bilo u slučaju ostvarenja Marka Kojića „Abattoir:Čekaonica” . On je napisao, i sam režirao dvedesetominutni igrani film. Sve se dešava u svojevrsnoj čekaonici. Jedan po jedan čovek zamiču, a prethodno pojedu svoga prethodnika. Preživi samo jedan, koji je drugačiji od ostalih. Da li je to ljudska zasluga, sudbina ili praroditeljski greh, za “Videorad” objašnjava autor.
Mladi novosadski reditelj, Vanja Hovan, dosanjao je svoj prvi filmski san. Na nedavno završenom 46. FESTU-u igrao je i njegov dugometražni prvenac „Grande Punto“. Film nastao sa mnogo ljubavi, odricanja, uz veliku pomoć prijatelje i svih učesnika, počinje da živi svoj festivalski život. Posle beogradske, usledila je i novosadska premijera. O „Grande Puntu“, ali i planovima za dalje razgovarali smo sa rediteljem.
Kome ili čemu služe novinari?
Voleo bih da postoji još jedno istraživanje, besmisleno (plaćeno, naručeno) kao i mnoga druga, koje bi utvrdilo ko češće postavlja pitanje s početka teksta – sami novinari ili oni koji konzumiraju proizvode njihovog rada.
To možda, ponekad, ponekom, još zvuči kao primamljivo ili romantično zanimanje. Portret nekog čike sa bradom, lulom u uglu usana i naočarima na vrhu nosa, povijene kičme iznad pisaće mašine i uzbudljivog grča na licu sada je teško zamisliv. Ne samo zbog pisaće mašine. Više zbog tog uzbuđenja i u pogledu očite nade i vere da može da promeni nešto, da na nekoga utiče i da je tu u službi istine.
