Šta se dešava dok čekamo?

Bez dobre priče nema dobrog filma. To znaju svaki scenarista i reditelj. Često je najbolje ako je jedan čovek kompletni autor. Tako je bilo u slučaju ostvarenja Marka Kojića „Abattoir:Čekaonica” . On je napisao, i sam režirao dvedesetominutni igrani film. Sve se dešava u svojevrsnoj čekaonici. Jedan po jedan čovek zamiču, a prethodno pojedu svoga prethodnika. Preživi samo jedan, koji je drugačiji od ostalih. Da li je to ljudska zasluga, sudbina ili praroditeljski greh, za “Videorad” objašnjava autor.

Mnogo i često pišete i na „lageru“ imate dosta priča. Zašto ste se odlučili da baš ovu ekranizujete?

– Bilijarskom terminologijom: “Abattoir” je bila šarena kugla najbolje postavljena na stolu, najzgodnija za ubaciti. Priča jednostavna za ekranizaciju (jedna lokacija, tri glumca), ekipa se brzo okupila i sve smo snimili za dva dana. O. K, postprodukcija nije išla baš lako, trebalo nam je više od dve godine da se završi, ali nikad ne znaš kako će sve ići kad počinješ da radiš.

Da li je čovek čoveku vuk, kao kod Plauta i Hobsa? Ili je, u stvari, čovek ta najgora životinja?

– Ne znam to za vukove, ništa njima ne fali, rade svoj posao, ne mešaju se u tuđe… Pre bih rekao “čovek je čoveku čovek”. Nema tu mnogo šta da se misli, vrlo je očigledno da smo najgori! Ne znam odakle da počnem, stvarno. Sve mi smeta. Da krenem o ratovima koji su poslovni projekti, preko raseljavanja celokupnog stanovništva zarad nafte i sličnih iskopina, pa do Afrike koju drmaju vekovima: dijamanti, ropstvo, dizajnirane bolesti… Stvarno ne znam šta da kažem. Čekaj, šaljemo neke letelice od  30 milijardi dolara u svemir, a svake minute N dece umre od gladi i nedostatka vode?! Kako to? Jesmo li normalni?! Hajde prvo da spremimo naše dvorište, pa onda da krenemo naokolo da se šetkamo i šaljemo sonde, satelite i ostala čuda.

Iza filma stoji „A Well-Fed World“, koji se bori za zaštitu životinja. Koliko ste želeli da ukažete na nepotrebno ljudsko mesožderstvo?

– Ne bih znao reći šta je potrebno ili nepotrebno mesožderstvo. Režim ishrane je lična odluka, ne može niko da ti zabrani da jedeš šta hoćeš. Da kažem Eskimu da ubaci malo šargarepe i spanaća? Mogu eventualno da ukažem na nakaradnu proizvodnju nečega što je živo, a to tretiramo kao stvar. Eto, pusti kokoške i svinje da trčkaju po dvorištu neko vreme, daj im sunca i hrane i kad dođe momenat da je koka za supu, a prase za ražanj, uradi svoje. Devedeset odsto ljudi nije sposobno da samo “reši” svoju hranu. Nije li to licemerje? Da li je to znak da mi možda i ne treba da jedemo ono što ne možemo da ulovimo/ubijemo?  Pritom, životinje koje rastu u uslovima bez sunca, kretanja i u konstantnom strahu (nećete verovati, životinje se uplaše) nikako nisu zdrava hrana. Sve je napucano steroidima i antibioticima, a to sve utiče i na naše zdravlje u nezamislivim razmerama. Davati novac nekom ko se tako ponaša prema životinjama, a samim tim i prema ljudima, apsurdno je. Apsolutno sam protiv neetičkog držanja životinja (i pas na lancu je užas), jer svi oni samo hoće slobodu. Daj im slobodu i šansu da normalno žive, a ostalo je individualna stvar.

U tih 20 minuta i 20 sekundi Vašeg ostvarenja smešten je taj beznadežni svet malog prostora u kojem se sve odigrava. Mislite li da je takav i ceo svet?

– U odnosu na ostatak svemira, rekao bih da je Zemlja vrlo malo mesto. I podseća na “Čekaonicu”. Većina ljudi nema pojma šta radi ovde, bauljaju kroz život u maničnom skupljanju materijalnog i udovoljavanju svojim čulima. Doduše, ne može se ni zameriti većini, tako smo vaspitani, učeni, trenirani. Glupost i samoživost su prisutne u značajnoj meri od kad je pisane reči. Da li će se nešto promeniti? Hoće. Po tekućem scenariju, za par hiljada godina će nas otkopavati neka sledeća civilazija i pokušaće da objasni šta se zapravo desilo. Samo toliko. Dakle, idemo ukrug, kao i svako ko se izgubi.

Da li svi živimo tu „karmičku kaznu“, kako kaže jedan od likova? Čime smo je, prema Vašem mišljenju, zaslužili?

– Čime smo je zaslužili?! Nema tu šta da se objašnjava puno. Ako dobiješ gumeni čamac i zalihe za dugo putovanje i otisneš se na pučinu, ne verujem da će ti prvi impuls biti “Daj da probušim ovo na par mesta, hoću da vidim šta je unutra”. Upravo to radimo sa čamcem koji nam je dat. Mislim da ljudskoj svesti fali mogućnost sagledavanja posledica. Verujem da mnogim moćnim, bogatim i uglednim ljudima nije na umu ništa drugo osim kako da ostanu  moćni, bogati i ugledni.  Najniži impulsi, potpuno animalni – preživi, prehrani se, razmnoži se i ponovi – stoje iza svake budale sa ogromnom količinom moći i novca. Ništa njima nije jasno.
Oholost nas je dovela do toga da ne sumnjamo u naše odluke. “Hajde da sudaramo subatomske čestice i vidimo šta će se desiti”. Onda tim novim otkrićima dajemo imena po nama, jer “prvi smo to uradili, niko to pre nas nije” itd… A zašto? Eto, može nam se. A šta je konsekvenca takvog ponašanja? To ćemo tek da vidimo. E, a sve imamo – “čistu” energiju, hrane za sve, tehničkih mogućnosti da se pomogne i onima koji su daleko/nepristupačni… Ali, to ne donosi profit, onda čemu cimanje…

U jednom od dijaloga kaže se da je jedan čovek dovoljan za promene? Da li jeste? I hoće li se spasiti samo oni koji ne žele da učestvuju u „masovnom pokolju“, koji se takođe nalazi u Vašem scenariju?

– Do milion brojiš tako što kreneš od jedan, je l’ tako? Pa dodaš jedan, pa opet jedan, pa opet jedan. I na kraju, ogroman broj. Jeste, mislim da je jedan čovek dovoljan za promene. Pa onda još jedan, pa još jedan. Kako ja to mogu da znam ko će se spasiti, a ko ne?
“Čekaonica” je parabola (basna sa ljudima umesto životinjama), ne treba je doživljavati doslovno, više kao “postoji reakcija na tvoju akciju”. Biraš akciju, biraš i reakciju. Setimo se čamca i bušenja rupa. Meni deluje kao da bušimo rupe na plovnom objektu, pa ne bi bilo zgoreg da razvijemo neki talenat, na primer letenje ili disanje pod vodom. Ne daj, Bože, da prestanemo sa bušenjem rupa. Čekaj, čekaj, u stvari, sad mi je jasno. Zato se intezivno radi na dizajnu svemirskih letelica, zato što bušimo čamac. A bušimo ga da vidimo ima li u njemu nešto čime ćemo napraviti letelicu. Shvataš li sada apsurd?

Da li ste za glumačku podelu odmah na umu imali Radoja Čupića i Nenada Pećinara i jeste li zadovoljni kako su respektabilni novosadski glumci izneli priču? Kako ste uspeli da ih zainteresujete?

– Naravno da sam zadovoljan. Sa Nenadom sam prethodno radio “Liftovi jedu ljude”, pa smo samo produžili saradnju, a čika Čupe se pridružio odmah nakon Nenada. Imali su slobodnog vremena, svidela im se priča i ponuđen honorar, pa smo se bacili na posao. Ovim putem bih se zahvalio i Andriji Brici Nikitoviću na priključenju i energiji koju je doneo sa sobom.

Izuzetnoj atmosferi filma dopinosi klavirska muzika Vašeg oca. Da li je Vaša namera bila da tako zvuči, ili je to bio predlog Miše Kojića?

– Tata Miša i ja smo zajedno radili na osnovnoj ideji koju je on kasnije odlično odsvirao. Ovo mu je bio prvi put da radi nešto slično, pa je išlo malo sporije, ali sada je ušao u fazon i nestrpljivo čeka sledeće aktivnosti.

Vaš film je i diplomski rad snimatelja Saše Đukića. Ipak, sve izgleda kao da je reč o i te kako iskusnom filmskom radniku.

– Čitava ekipa je bila odlična: Saša Đukić je majstor svog zanata i stvarno je uradio odličan posao što se tiče kamere. (Sale, planiraj u septembru deset dana za mene, molim te!)

Koliko je materijala otpalo kada je prošao kroz ruke montažera Nebojše Rudića?

– On je vrhunski složio materijal, nije ništa “otpadalo”, tačno smo znali šta radimo kad smo snimali pa je montaža išla bez ikakvih problema. Takođe se zahvaljujem Nikoli Marinkovu za svetlo koje je isto bilo odlično, kao i Stefanu Nikoliću i Goranu Vujičinu na tonskoj realizaciji. Sa svima ću  rado nastaviti saradnju na sledećem filmu koji bih da radim, o tome uskoro.

Da bi film ugledao svetlost dana neophodan je pre svega novac. Kako ste se Vi kao mlad autor snašli za realizaciju ovog fima?

– Finansije sam tražio isključivo preko nezavisnih kanala, tj. fundraising platformi kao što su KickStarter, IndieGoGo itd. Tu sve zavisi od tebe i tvojih sposobnosti da adekvatno predstaviš proizvod i time zainteresuješ potencijalne donatore. U mom slučaju, “A Well-Fed World” (hvala do neba) je dao značajna sredstva, dok su se ostali bukvalno pravili blesavi. O. K., kaži: “Ne dam.” “Ne sviđa mi se.” Ali izgovori koje sam čuo su stvarno fascinantni. Većina agencija za zaštitu životinja uopšte nije fokusirana na zaštitu, već na primat njihove NVO na sceni. PETA, kao i mnoge druge velike nevladine organizacije, nisu bile zainteresovane čak ni da šeruju projekat, jer što bi oni meni tako pomogli da skupim sredstva za film koji se bavi njima bliskom temom? Šta oni imaju od toga? Ko će njima, sirotima, dati pare?  I tako, snimili smo film sa četvrtinom od onog što je realno bilo potrebno, pa nisu svi dobili adekvatnu kompenzaciju za vreme, znanje i energiju, ali ih nikako nisam zaboravio i u sledećim projektima ću sigurno ispraviti nepravdu.

Kako procenjujete budućnost „Klanice“ i šta je sledeće što želite da snimite?

– Ne mogu da anticipiram ni sutrašnje vremenske prilike, a ne budućnost filma. Bitno je da je gotov.