26
Jun
2018
0

“12:08 istočno od Bukurešta”/A fost sau n-a fost?

Film  “12:08 istočno od Bukurešta”, reditelja i scenariste Kornelijua Porumboiua, proizveden je 2006. godine i pripada filmovima novog rumunskog talasa.  Reč je o komediji/drami, kako su ga žanrovski svrstali na IMDB-u, ali bih ja rekla da je reč i o satiri. Reditelj Porumboiu, pokušava da “osvetli” događaje iz relativno bliske istorije svoje zemlje, smeštajući radnju u grad Vasluij na istoku Rumunije, koji je ujedno i njegov rodni grad, a isto tako i provincija.

22. decembra, 3 dana pred Božić, a tačno šesnaest godina posle revolucije, kojom je svrgnut i ubijen Nikolaj Čaušesku, u gradu na istoku zemlje vlasnik lokalne televizije, Virdžil Žederesku (Teodor Corban) želi da napravi posebnu emisiju o revoluciji  sa idejom da o događajima od pre 16 godina govore obični građani, koji bi iz svog ugla pričali o tome koliko su im se životi promenili od pada komunističkog režima, ali i da pokušaju da odgovore na pitanje: ”Da li se revolucija zaista desila i u njihovom gradu?”  Žedersku uspeva da u studio dovede samo dva gosta: penzionera Piskočija (Mircea Andreescu), samotnjaka koji zbog male penzije radi kao Dada Mraz, i koji je više zainteresovan za uveseljavanje dece iz komšiluka nego za politiku,  i Maneskua (Ion Sapdaru), prezaduženog alkoholičara i profesora istorije, koji pokušava da izleči težak mamurluk, besan što gotovo celu platu daje na otplaćivanje dugova.  Emisija ide uživo, a upotpunjuju je telefonska uključenja gledalaca, što tok razgovora vodi u neočekivanom pravcu.

Film je osvojio brojne nagrade, među kojima su i Zlatna kamera 2006.  godine na Lejbel Evropa Sinemas (Label Europa Cinemas) u okviru Kanskog festivala, nagrada za najbolji film i scenario na Kopenhagenskom međunarodnom festivalu (Copenhagen International Film Festival), nagrada za najbolji rumunski  Transilvanija Trofi 2006 (Transilvania International Film Festival)…

Film ima dosta elemenata iz avangardnog filmskog pokreta  “Dogma 95”, koji su 1995. godine osnovali danski reditelji Lars Fon Trir (Lars von Trier) i Tomas Vinterberg (Thomas Vinterberg), objavivši “Dogma 95 Manifest” i sa njim “Zavet čistoće”, a koji se, opet, izrazito primio u novom rumunskom talasu. “Zavet čistoće” se sastoji od 10 pravila koja se moraju poštovati prilikom snimanja, odnosno, pravljenja filma.  Pravila “Zaveta čistoće” sadrže propise  tipa: da se snima na datoj lokaciji, da se rekviziti ne smeju donositi, zvuk se ne sme snimati odvojen od slike i obratno, muzika se ne sme koristiti osim ako nije deo snimane scene, kamera mora da bude iz ruke, film mora biti u boji, posebno osvetljenje nije dozvoljeno, izuzev ako je svetlo zaista jako slabo, ali i tada se osvetljava svetlom na kameri itd.

U filmu “12:08 istočno od Bukurešta” nema primene klasičnih pravila iz gramatike filmskog jezika jer je kamera zakucana i u filmu ima izrazito malo pokreta kamerom, raskadriravanja gotovo da nema.  Svaka scena je zapravo jedan mizan kadar. Glumci kretanjem unutar scene prave promenu planova.  Reditelj se koristi intergralnom naracijom. Planovi su centralno komponovani. Nema dodatne rasvete. Snima se u datim uslovima, na datoj lokaciji.  Scenografija je takva kakva jeste, izgleda kao zatečena.  Likovi su prikazani u svojoj svakodnevici i tako ih i upoznajemo.  Gluma je prirodna i uverljiva. Postoji jedinstvo vremena, mesta i radnje. Sve se dešava od svitanja do sumraka istog dana.  U prvim kadrovima filma imamo gašenje ulične rasvete, dok se film završava paljenjem iste. U jednoj replici dobijamo i odgovor zbog čega se reditelj odlučio upravo za takvo  “otvaranje” filma. ( Piskoči u emisiji objašnjava da je revolucija kao ulična rasveta, prvo počne da se pali u centru, pa postepeno stiže i do periferije grada).

Film možemo podeliti na dva dela.  Prvi deo je priprema za emisiju i upoznavanje sa likovima kroz njihovu svakodnevnu rutinu.  Rediteljev odnos prema likovima je ironičan.  Postoje promene lokaliteta,  i ima dinamike.  Kadrovi su uglavnom u američkom i ruskom planu i nema raznolikosti u planovima. Totala gotovo da ni nema, ako se izuzme kadar na početku i na kraju filma, koji ga otvara i zatvara.  Štih filma je hladan, a boje zagasite. Sve je nakako sivo i plavo.  Kamera je u pokretu samo u dve scene i to vožnje. U prvoj takvoj sceni kamera je postavljena na haubu automobila, a u drugoj je postavljena u automobil u pokretu koji prati naše likove u prvom automobilu. Dok pratimo njihovu vožnju gradom, vidimo jedno sveopšte sivilo i propale zgrade. Sve je “socijala”. I njihovi stanovi i okruženje, kao da je vreme stalo.

Drugi deo filma je u studiju. I tu je kadar po sredini tj. imamo centralno kadriranje i kadrovi su uglavnom u srednjem planu, sa nekoliko srednje-krupnih planova. U kadru vidimo trojicu likova koji sede jedan pored drugog. Opet je reč o mizan kadru, s tim što ovde imamo blage pokrete kamere koji simuliraju studijsku kameru koja propada sa neispravnog stativa, zatim imamo zum i odzum kadrove, koji su zapravo korekcije kadra  kamermana u studiju. Možda, ili se meni tako čini, da je reditelj sa tim zumovima i solidno neuspešnim korekcijama kadra, kao i zamućenjima prilikom preoštravanja, hteo da da jednu dinamiku i da podigne interesovanje gledaoca, pošto je cela scena vrlo statična i bazira se na dijalogu. A, opet to se može isčitavati i kao kritika trenutnog stanja u medijima, njihove brojnosti  i manjka profesionalizma, koje je između ostalog donela revolucija. Manjak profesionalizma, ne u sadržaju već u tehničkim izvedbama.

 

A-fost-sau-n-a-fost

Muzika u filmu je imanentna. Vidimo orkestar koji svira u studiju i klinca koji na ulici pokušava da svira pokvareni klarinet. Ta muzika je korištena u uvodnoj i odjavnoj špici. Zvučna slika se sastoji od ambijentalnog zvuka, dijaloga i glasova iz off-a.  Reditelj je napravio lepo rešenje sa glasom spikerke na tv, koju ne vidimo, a koja nam zapravo saopštava temu filma, govoreći  da je tačno šestnaest godina od revolucije i najavljuje emisiju koja će se tek desiti. U emisiji imamo, osim dijaloga u studiju, i dijaloge sa gledaocima koji posredstvom telefona komuniciraju sa voditeljem i gostima. Reditelj se služi ironijom pri “raskrinkavanju” mita o revoluciji. Najbolji pokazatelj je sam odabir gostiju u studiju, ali i gledalaca koji se javljaju da prokomentarišu iskaze gostiju, posebno Meneskua, koji sve vreme tvdi da je revolucije u njegovom gradu bilo i da su on i još trojica na glavnom gradskom trgu bili da protestuju protiv vlasti pre nego što je ona pala. Gotovo svi gledaoci tvrde suprotno, ali njihove priče i (ne)doživljaj revolucije takođe pokazuje taj ironični rediteljev odnos.  Voditeljev dijalog sa pojedinim od njih ima lični ton. On npr jasno pokazuje netrpeljivost prema došljacima, u ovom slučaju prema Kinezu, koji je, iako nije učestvovao u revoluciji, pozvao da brani mamurnog Maneskua koji tog istog Kineza svaki put kad se napije izvređa. Iako je film u većem svom delu komičan, mi kroz razgovore glavnih likova u prvom delu filma možemo da osetimo da oni promene koje su se dogodile za tih 16 godina ne doživljavaju baš pozitivno, nego donekle i sarkastično.  Npr Piskoče i Žederesku dok se voze prema tv stanici u automobilu pričaju o vremenu i komentarišu kako se sve promenilo i kako više nema ni snega za Božić. Sve što je u filmu izgovoreno ili istaknuto dobija svoju poentu na kraju.  Tvist na kraju ostavlja gorak ukus.  Kada je emisija otišla u “nebulozu”,  javlja se gledateljka koja kaže da joj je sin poginuo u Bukureštu za vreme revolucije. Njeno uključenje u emisiju čuje se sa dilejom, glas joj odzvanja kao eho, što dodatno skreće pažnju.  Ipak, ona ne lamentira nad mrtvim deteom i svojom sudbinom, nego trojici u studiju saopštava da je počeo da pada sneg, poželevši im srećan Božić.  Oni, poniženi u svojoj gluposti, sebičnosti i promašenosti u suštini, odjavljuju emisiju. Film završava kako je i počeo, totalom grada, ali sada u sumrak. Pada sneg, a polako se pale ulične svetiljke.  Znakovito je da na vrhu okićene jelke u centru grada, na kojoj se takođe pale ukrasne lampice, sija zvezda petokraka. Zvezda petokraka je prvo što u filmu i vidimo. Upravo zbog toga se i može postaviti pitanje koliko je toga revolucija iz 1989. godine promenila u glavama protagonista. Jedino je voditelj, a i to saznajemo od gledaoca, od tekstilnog inženjera postao vlasnik televizijske stanice. Sama ideja filma isčitava se iz originalnog naslova “Da li je bilo ili nije bilo?”, a kada se pitanje već mora postaviti, onda je i jasna (ne)uspešnost revolucije. Iz komunističkog društva prešlo se na kapitalističko. Film jeste kritika društva, a to možemo, između ostalog, da prepoznamo u liku Piskočija npr, koji, iako penzioner, da bi preživeo, radi dodatno kao Deda Mraz. Neki su se samo predali.

Leave a Reply